Biti žena u društvu koje i dalje nosi snažne rodne stereotipe već samo po sebi predstavlja izazov. Kada se tom iskustvu doda i invaliditet, borba postaje dvostruka – tiša, nevidljivija i često neshvaćena. Žene sa invaliditetom u Crnoj Gori ne suočavaju se samo sa fizičkim ili zdravstvenim preprekama, već i sa duboko ukorijenjenim društvenim očekivanjima o tome kakva bi „žena“ trebalo da bude.
Dok se od žena generalno očekuje da budu prilagodljive, tihe i zahvalne, od žena sa invaliditetom se često očekuje još manje – da ne traže, da ne insistiraju i da ne budu „previše prisutne“. Invaliditet nerijetko briše njihovu rodnu dimenziju u očima društva, pa se one posmatraju ili kao objekti sažaljenja ili kao „vječne djevojčice“, lišene prava na ambiciju, samostalnost i izbor.
Jedna od sagovornica našeg projekta ovako opisuje to iskustvo:
„Kao žena sa invaliditetom, stalno imam osjećaj da moram da se dokazujem duplo. Prvo da pokažem da sam sposobna, a onda da objasnim da imam pravo da želim više od onoga što mi se nudi.“
Dvostruka diskriminacija posebno je vidljiva u oblastima zapošljavanja, obrazovanja i javnog života. Žene sa invaliditetom su rjeđe zaposlene, rjeđe ekonomski nezavisne i rjeđe prisutne u medijima. Kada se i pojave, njihov invaliditet često zasjeni sve drugo – znanje, iskustvo i profesionalne kapacitete.
„Na razgovoru za posao prvo su me pitali kako ću dolaziti na posao, a ne šta znam da radim“, kaže druga sagovornica.
„Imala sam utisak da već tada nijesam bila kandidatkinja, već problem.“
Da je ova dvostruka borba često nevidljiva i samom društvu, pokazuju i odgovori građana sa kojima smo razgovarali tokom ulične ankete. Mnogi od njih tek u razgovoru počinju da preispituju sopstvene stavove.
„Iskreno, nikad nijesam razmišljao da je ženama sa invaliditetom teže nego muškarcima sa invaliditetom. Tek kroz razgovor shvatite da se od njih očekuje da budu i jake i tihe u isto vrijeme“, rekao nam je jedan sagovornik.
Druga sugrađanka priznaje da je ranije imala potpuno drugačiju percepciju:
„Uvijek sam mislila da im treba samo pomoć i podrška. Sad shvatam da im prije svega treba prilika – da ih neko vidi kao žene, a ne kao problem.“
Bilo je i onih koji otvoreno govore o sopstvenom neznanju:
„Ne znam dovoljno o tome i mislim da se o ženama sa invaliditetom jako malo govori. Kad ih nema u medijima, kao da ne postoje“, rekao je sagovornik srednjih godina.
Ovi odgovori jasno pokazuju da problem nije samo u diskriminaciji, već i u tišini. U nepostavljanju pitanja, u izostanku razgovora i u navici da se određene teme guraju na marginu.
Dvostruka borba prisutna je i u privatnoj sferi. Pravo na ljubav, partnerstvo i porodicu i dalje je tema o kojoj se govori šapatom. „Kao da društvo misli da mi nemamo potrebu za bliskošću, kao da emocije zavise od tijela“, kaže sagovornica koja je željela da ostane anonimna.
Ipak, uprkos svemu, žene sa invaliditetom nastavljaju da pomjeraju granice – tiho, uporno i svakodnevno. Njihova borba nije borba za privilegije, već za ravnopravnost. Za pravo da budu viđene kao žene, sa svim svojim različitostima, snagama i slabostima.
Projekat „Vidljive, a ne nevidljive“ nastoji da upravo ovu dvostruku borbu učini vidljivom – ne kroz sažaljenje, već kroz glasove samih žena i kroz suočavanje društva sa sopstvenim predrasudama.
Biti žena i imati invaliditet ne znači biti slabija.
Znači biti jača u društvu koje te stalno testira.
Priča koju donosimo nastala je kroz projekat „Vidljive, a nevidljive“, uz podršku Ministarstva kulture i medija.
Autorka: Stanjević J./zenskiportal.me
