Jedan od najčešćih pogleda sa kojima se žene sa invaliditetom susreću u svakodnevnom životu nije otvorena diskriminacija, već – sažaljenje. Pogled koji ne pita, ne sluša i ne pokušava da razumije, već unaprijed pretpostavlja slabost, zavisnost i nemoć. I upravo tu počinje jedan od najupornijih stereotipa – da je život žena sa invaliditetom nužno tužan, ograničen i bez izbora.
U razgovoru sa ženama sa invaliditetom, jasno je da ih ne boli samo ono što društvo ne omogućava, već i način na koji ih posmatra.
„Najčešće mi ne treba pomoć, već normalan odnos“, kaže jedna od sagovornica. „Ljudi mi se obraćaju tišim glasom, kao da ću se slomiti ako razgovaramo ravnopravno.“
Sažaljenje često dolazi prerušeno u brigu. Ono se vidi u pretpostavkama da žene sa invaliditetom ne rade, da ne izlaze, da nemaju ambicije ili da im je potrebna stalna pomoć.
„Pitala me je žena u prodavnici da li sam sama došla“, priča sagovornica sa tjelesnim invaliditetom. „Nije joj palo na pamet da sam tu jer želim – ne jer moram.“
Još jedan snažan stereotip jeste uvjerenje da su žene sa invaliditetom „hrabre“ samo zato što žive svakodnevni život. Iako kompliment, ova etiketa često oduzima pravo na normalnost.
„Ne želim da budem heroj svakog dana“, kaže druga sagovornica. „Želim da imam pravo da budem umorna, loše raspoložena ili nezainteresovana – bez da me neko zbog toga dodatno sažalijeva.“
Žene sa invaliditetom sa kojima smo razgovarali ističu da se rijetko pitaju šta žele, već se pretpostavlja šta im „treba“.
„Kad se govori o nama, svi znaju šta je najbolje“, kaže sagovornica sa oštećenjem vida. „Ali rijetko ko pita kako ja vidim svoj život.“
Posebno je problematičan stereotip da žene sa invaliditetom ne mogu biti samostalne.
„Samostalnost ne znači da nikad ne tražiš pomoć“, objašnjava jedna sagovornica. „Znači da imaš izbor. A izbor nam se često unaprijed oduzima.“
Razbijanje ovih stereotipa ne znači negiranje invaliditeta, već odbijanje da se cijeli identitet svede na njega. Žene sa invaliditetom rade, uče, zaljubljuju se, planiraju, griješe i uspijevaju – baš kao i svi drugi. Razlika je u tome što se njihove sposobnosti stalno dovode u pitanje, dok se njihovi izazovi preuveličavaju.
„Ne treba mi da me žalite“, poručuje jedna od sagovornica. „Treba mi da me vidite kao osobu sa pravima, željama i odgovornošću za sopstveni život.“
Projekat „Vidljive, a ne nevidljive“ nastoji da upravo ovakve glasove stavi u fokus – glasove žena koje jasno poručuju da njihov život ne traži sažaljenje, već poštovanje. Jer tek kada se oslobodimo stereotipa, možemo govoriti o stvarnoj ravnopravnosti.
Život van sažaljenja nije borba za posebni tretman.
To je borba za normalan, dostojanstven pogled.
Priča koju donosimo nastala je kroz projekat „Vidljive, a nevidljive“, uz podršku Ministarstva kulture i medija.
Autorka: Stanjević J./zenskiportal.me
