Pred festivalskom publikom je takmičarski „Kada je zazvonio telefon“ Radivojevićeve, a van konkurencije i „Obraz” Nikole Vukčevića
45.KAIRO IFF
Kairo – Pred očima kairske publike, kao bliskoistočne premijere, dogodili su se susreti sa dva filma iza kojih produkcijski stoji i Srbija. Većinski srpski, a pomalo i američki, film „Kada je zazvonio telefon” Ive Radivojević prikazan je u glavnom takmičarskom programu u konkurenciji za „Zlatnu piramidu”, o čemu odlučuje žiri na čelu sa Danisom Tanovićem, dok je crnogorsko-srpski film „Obraz” Nikole Vukčevića prikazan u glavnom programu van konkurencije. I jedan i drugi su naišli na pozitivne reakcije.
Film Radivojevićeve je melanholična, intimistička i nostalgična priča o nestanku jedne zemlje čije se postojanje sada preselilo u knjige, u filmove i u sećanja onih rođenih davno, svakako pre 1995. godine. Glavna junakinja je jedanaesgodišnja beogradska devojčica Lana kojoj će jedan telefonski poziv 1992. godine, u petak ujutro u 10.36 časova, potpuno promeniti svet u kojem je do tada postojala i rasla. U njenom dečjem umu taj poziv koji obaveštava o iznenadnoj smrti dede (nekadašnjeg vojnog lica) briše celu njenu zemlju, istoriju i identitet, jer on najavljuje i rat, a ubrzo i preseljenje porodice iz zemlje.
Iva Radivojević filmom „Kada je zazvonio telefon” brižljivo stvara intimnu rekonstrukciju tih sudbinskih telefonskih poziva, istražujući prirodu sećanja i dislokaciju što je i njeno sopstveno životno iskustvo (autorka, rođena inače u Beogradu, živi na relaciji Atina–Lezbos–Njujork). Kroz 10 telefonskih poziva u filmu, uvek u petak i uvek u 10.36, stvara se ta mešavina Laninih budućih uspomena na prethodni život kojim vladaju samo nejasni osećaji i emocije i stvorena konfuzija. U svakom slučaju to je sećanje jedne jedanaestogodišnjakinje na raspad Jugoslavije u krvavom ratu i živote ljudi koji su uronili u potpunu neizvesnost, okruženi kriminalom i siromaštvom tih devedesetih godina prošlog veka. U ovom filmu, koji je letos bio nagrađen na festivalu u Lokarnu, uloge tumače i Natalija Ilinčić, Srna Vasić, Vasilije Zečević i Danica Maksimović…
I Vukčevićev „Obraz” govori o Jugoslaviji, ali iz perioda Drugog svetskog rata. Reč je o napetoj istorijskoj drami bogatoj elementima fantastike, u kojoj se odražava sukob između humanosti i brutalnosti i između hrabrosti i straha, a film je nastao u crnogorsko-srpskoj koprodukciji. Priča ovog Vukčevićevog ostvarenja inspirisana je motivima pripovetke „Obraz, Legenda o Nuru Doki” jugoslovenskog i crnogorskog pisca Zuvdije Hodžića, a po scenariju srpske scenaristkinje Meline Pote i njene crnogorske koleginice Ane Vujadinović.
Kalifornijski san Petra Zeca
Sve se razvija oko dva centralna junaka: pravoslavnog srpskog dečaka kojeg progone pripadnici fašističkih SS-jedinica „Skenderbeg” i „Handžar”, pošto su pobili sve u selu, i muslimana Albanca Nura Doke u čiju se kuću dečak sklonio. I to srpsko dete i njegov domaćin prolaze kroz psihološke i moralne izazove rata. Dečak je tu simbol nade i nevinosti, Nur Doka simbol složenosti preživljavanja nasilja. Doka je iznenada suočen s pitanjem treba li da preda to nepoznato dete druge vere i nacije svojim progoniteljima ili da rizikuje svoje porodice i tu se otvara prostor za razmišljanje o uticaju rata na ljudske vrednosti i kako veliki sukob može oblikovati živote ljudi.
Film „Obraz” je intenzivan, događaji su zgusnuti u 36 sati u jednom malom mestu, poprištu nasilnih sukoba. Univerzalne ljudske vrednosti ipak prevazilaze najdublje razlike i Vukčevićev „Obraz” se negde u svojoj dubini pretvara u priču o žrtvi i molitvu za mir. Filmu je izuzetan doprinos dao beogradski direktor fotografije Đorđe Stojiljković koji se, uz reditelja Nikolu Vukčevića i producente, poklonio pred publikom 45. Kairo festivala kojem se polako bliži kraj.
Izvor: politika.rs
